Након 7 година постојања, удружење Креативни учитељи има намеру да израсте у заједницу учитеља, наставника, родитеља и ученика окупљену око идеје да се васпитању, као друштвеној појави која је хиљадама година била окосница просперитета, посвети више пажње унутар образовног система и друштва уопште. Полазиште је да се све, што нам се као “просветарској струци” и друштву догађа, само је последица узрока којих нисмо довољно свесни, и који су, на жалост, “образовно-научним” очима посматрано – невидљиви.
Образовње је поодавно израсло до основног генератора животних могућности. Много је људи, захваљујући образовању, дошло у ситуацију да успе на пољима о којима њихови преци нису ни сањали. Од другог светског рата, на овамо, заклињемо се у образовање јер оно је заиста отворило животне путеве пред многим људима… На први поглед, могло би се рећи да је образовање најгенијалнији и најхуманији људски проналак, али, да ли је то “само на први поглед”.
Обзаровање је донело “експлозију” знања и науке, и то је само по себи више него добро. Међутим, више него оправдана су питања зашто “експлозија” знања и науке није донела и “експлозију” животних вредности; зашто није донела економски и социјални просперитет бар приближан природним условима и духу времена; зашто су људи све даље једни од других; зашто је тако мало хуманости и “здраве” неексплоататорске сарадње; зашто је све више “друштвених болести”, зашто нас је све мање, и коначно, зашто најпродуктивнији део популације бежи из друштва у којем је стасао? Где смо погрешили? Шта је то што људе који су имали част да се роде у такорећи идеалним природним условима покреће да траже топлије место под Сунцем? Много је питања “зашто”, али одговор може бити и само један.
Све што само успели да створимо сјајним образовањем, успели смо да упропастимо небригом о васпитању, етци и (правој) култури. Од када је “света и века” људи су бирали да их воде најбољи “међу њима”. Знали су да је вредност човека у његовом бићу и личности, а не у ономе чиме је окружен. Данас тих “најбољих” нема нигде, или, боље рећи, најчешће раде за оне за које се може рећи да су најсмелији и најодважнији, али и који не брину баш много о другима и општем добру. Ето одговора зашто је дошло време када људски квалитети више нису на цени.
Још прецизније речено, као друштво, нисмо довољно добро сагледали домете, сврху и смисао образовања. Само по себи образовање је и добро и хумано, али не сме бити “испред” васпитања, етике, па и културе. То су “носећи стубови” на којима се гради образовна кула сваког појединца. Нисмо се усмерили на децу коју образујемо, а ни на то шта деца захваљујући излагању процесу образовања треба да постану. Уместо свега тога, усмерили смо се на наставне садржаје, који када се све сабере и одузме, на вази истине, “испадају” важнији од деце. Као да деца постоје ради садржаја, а не садржаји ради деце. Важније нам је на се држимо плана и програма него да се бавимо децом, њиховим личностима и њиховим духовним развојем.
То што је учињено, није учињено са “злом намером” већ једноставно нисмо се удубљивали у суштину; нисмо дорасли да схватимо приоритете и да се њима бавимо бар у неопходној мери.
Управо небрига око основних вредности урушава хиљадама година грађене темеље. Престајемо да будемо оно у шта су се наши преци заклињали – часна и поштена заједница људи који једни другима желе добро и деле све што време носи.
Традиционално васпитање је почивало на парадигми да људи живе у заједници да би делили добро и зло. Оно где смо се саплели је парадигма образовања која, преведена на језик свакодневног живота, гласи: “свако треба да гледа свој интерес”.
Колико год да су нам плодови образовања слатки, морамо признати горку истину да се људска суштина ипак гради васпитањем. Једноставно – природа је то тако уредила. Физички живот човек добија рођењем, а духовни прима – васпитањем. Част, доброта, поштење, добронамерност, емпатија – не могу се научити из књига. То се учи иускуствено – кроз оно што се доживљава и осећа… Ето зашто образовање није на висини свих поверених му задатака.
Напред наведено је било и јесте основни мотив удруживања у заједницу коју смо назвали Креативни учитељи. Наш циљ није да се бавимо политиком, па ни оном “образовном” јер изгледа да поново долази време за ону народну да “онај ко вечера политику – доручкује у затвору”. Наш циљ јесте да се унутар струке која обележава наш радни век, боримо за опште добро, за оно што као “елементги” образовног система видимо, мислимо и осећамо. При том треба имати у виду да креативност не схватамо као “маштовитост”, већ више као будност пред истином и “мудрост” усмерену на суштину и смисао струке и живота.
Ако делите наше мишљење, придружите нам се, да се заједно боримо за истинско и извесно “боље педагошко и друштвено сутра”; “боље сутра” које није у облацима и на које ваља чекати у недоглед. Наше је да се снагом речи и педагошких и људских аргумената боримо за школу у којој су животне вредности на важном месту, за школу која афирмише људску част и достојанство и у којој се суштинска питања не гурају под тепих; школу која припада свима (а не само успешнима), школу која “фабрикује” добре људе. То су они људи који не злоупотребљавају положај, знање и моћ, који верују у правду, људску и Божију, и који су свесни пролазности земаљских дана и људских снова.
Одавно је познато да се људи никада не удружују тако чврсто и дубоко у добру, као у злу, али, како време одмиче, све је потребније борити се за “духовно здраво” сутра, сутра достојно XXI века. Сви су изгледи да то “боље сутра ” неће доћи без бољих нас данас, без школе у којој су васпитање, етика и култура и практично (а не само декларативно) равноправни са образовањем; и без храбрости да уперимо прст у оно што нас води у пропаст, а то је, из педагошког угла посматарно, пре свега “слепа” усмереност на образовање.
Знање и наука имају свој прави смисао само ако припадају човеку достојном знања и човеку “дораслом” знању. Од људи који нису “дорасли” знању, обично је више штете него користи. Зато треба да будемо мудри, па да градимо људе, а они ће од знања узети онолико колико могу да носе и подносе.
Ако педагогију и педагошки систем не можемо да “променимо” (иако је очигледно да доста тога што се у школи учи и ради, у животу не важи), можемо бар да се међусобно разумемо, размењујемо и делимо мишљења и искуства, а и да се помажемо.